Okultizam-Fil Hajn (1988)
Okultizam: postmodernistička perspektiva Živeći u društvu koje se ubrzano transformiše kroz kompjutere, kamkordere i kablovsku televiziju; u kome jedni ljudi hodaju po Mesecu, dok drugi prodaju svoju decu preprodavcima ljudskih organa; u kome se tajne života istražuju kroz manipulaciju DNK, a tuđa smrt prenosi uživo u premijernim tv programima, lako je zapitati se gde je tu mesto "okultnom"? Nema li dovoljno straha i užasa, lepote i čudesa u ovom ludom starom svetu i bez zavirivanja u mračne ćoškove i koketiranja sa "zabranjenim znanjima"? U svetu u kome su politčki "-izmi" preuzeli od religioznih "-izama" posao podjarmljivanja populacije, kome je potrebno više tog istog? Nije li okultno samo bućkuriš polupečenih psiho-bulažnjenja kome se prepuštaju oni kojima je neophodno da opravdaju svoje manjkavosti, nejednakost i intelektualne nedostatke? Šta je uopšte "okultno"? Brz pogled na rečnik nam govori da ovaj termin označava "tajno", "skriveno" ili "natprirodno", što nam ne pomaže mnogo. Uostalom, naše društvo je prepuno tajni; skoro svakoga ko se bavi ekonomijom ili političkim naukama možemo nazvati studentom "okultnog", pošto nas izučavanje funkcionisanja vlada i multinacionalnih kompanija ubrzano vodi u područja koja su zaista "skrivena". Ali to nije ono što uobičajeno svrstavamo pod ovaj termin. Reč "okultno" priziva u nama slike zakukuljenih ili čak golih likova koji skakuću po grobljima ili iza zaključanih vrata; mudrih staraca koji proučavaju prašnjave knjige u trulim bibliotekama; tinejdžere koji se igraju uidža tablama i sabranim delima Klajva Barkera. Predmet "okultnog" pokriva širok niz disciplina, od alhemije do Zena, od duhovnih spekulacija do savijanja escajga. Ono što je nekad bilo "skriveno", ubrzano izlazi na neonsko svetlo savremenog društva, kroz knjige, filmove, video kasete, fanzine, sajmove - sve vidove novih medija masovne komunikacije. Okultne simbole nalazimo u izobilju na omotima ploča, logoima firmi i modnim rekvizitima. Ukratko, postali su roba. Okultisti se ne mogu više pohvaliti specijalizovanim interesovanjem. Sada je to samo još jedna supkultura, još jedna moda. Kao i svaka moda i ova je podložna promenama i prolaznostima. Kao i svaku modu i ovu možeš probati i pokupiti uzgredno znanje o njenim prećutnim verovanjima, vrednostima i pretpostavkama. Kao i svaka moda i ova daje svojim pristalicama osećaj zajedništva nasuprot drugim grupama. Okultizam je, kao predmet istraživanja, možda manje interesantan od samih ljudi koje on privlači. Veliki broj ljudi se upliće u okultno ne zato što želi da istraži "izgubljena znanja" ili razgovara sa demonima, već zato što ih to ispunjava osećanjem povezanosti sa prošlošću. U kulturi u kojoj se vrhovi sadašnjosti utapaju u budućnost brzinom koju je često teško shvatiti, osećanje povezanosti sa prošlim vremenom je u najmanju ruku nejasno. Protivrečnosti post-kapitalističke ere su iscepkale dogovornu realnost do tačke u kojoj otuđenje i bespomoćnost postaju endemijski našoj kulturi. Okultizam nudi alternativu: osećanje povezanosti, možda, sa prošlim vremenom kada je svet bio manje složen, gde su pojedinci bili više u dodiru sa svojom okolinom i imali više kontrole nad sopstvenim životima. Okultizam i njegove discipline teže bavljenju osnovnim pitanjima: "Kuda idem?". "Kako ću stići tamo?", "Koliko ću se usput zabaviti?". Okultizam nudi mogućnosti objašnjenja onoga što nauka nije uspela; otkrivanja sposobnosti koje možda posedujemo a koje prevazilaze naša prihvaćena ograničenja; moći koje možemo upotrebiti da izmenimo sebe i svoj svet. Nauka nema taj kvalitet trajnosti koji okultizam nudi. Nauka se prebrzo menja. Većina nas funkcioniše na nivou stvarnosti koji je postavio Njutn (inače alhemičar), dok čista nauka već počinje da otkriva gde je Ajnštajn pogrešio. Nauka i okultizam su nevoljni partneri u najboljem slučaju. Nauka se uglavnom zasniva na logici, koja podrazumeva univerzalne aksiome. Ovo se pokazalo besprekornim pri građenju mostova i razbijanju atoma, ali ne toliko funkcionalnim kada su u pitanju ljudska bića. Logika je opisno sredstvo, ništa više, i njena ograničenja kada se primenjuje na ljudska bića polako postaju očigledna. Postoji, naravno, parapsihologija, verovatno najkritikovanija oblast nauke u ovom veku, koja nije ništa bliže objašnjenju fenomena koje proučava. Naučnici koji pokušavaju da objasne okultizam jezikom nauke na muci su skoro koliko i okultisti koji pokušavaju da urade to isto. Usvajanje jezika nauke je, međutim, neophodno. Prosto to očekujemo, pogotovu u društvu u kome "nauka" prodaje prašak za veš i ostale proizvode neophodne za život. Nauka daje stvarima pečat autentičnosti na isti način kao i religija. To čak ne mora biti "prava" nauka, dokle god se čini koliko-toliko verodostojnom. Iskrenost verovanja je ovde ključ. Vratite se par vekova unazad i slučajni prolaznik će vam potvrditi da Bogovi postoje i da vas, dok god im se pokoravate, neće opaučiti munjom u glavu. Danas je teško postići takav nivo ubeđenosti, osim ako niste veoma religiozni. Umesto toga, Bogove posmatramo kao metafore, arhetipove, uzore, samoreplikujuća morfogenetska polja itd. Šta više, nema potrebe za ogromnim hramovima, tri hiljade urlajućih vernika i golom devicom na oltaru da bi se zadobila njihova pažnja. Dovoljan je štapić tamjana, jastuk za meditaciju i malo odgovarajuće muzike i opet, neočekivano, nešto divno može da se dogodi. Ovo je, možda, pravo mesto okultnog u savremenom društvu. Naš svet je toliko prepun čudesa da nam ona postaju obična stvar, naročito kada sebe više ne vidimo kao čuda. Krećemo se kroz život zaglušeni bukom mašina i zaslepljeni treptanjem televizora, čula otupljenih od prevelike količine informacija. A opet, sa promenom perspektive, odjednom shvatamo da je svet magičan. Da je čovečanstvo, kako je to Alan Mur (Moore) elokventno rekao, "nepredvidivo više od Hajzenbergovih snova; ilovača u kojoj sile koje sve oblikuju najjasnije ostavljaju svoj trag". Ako je sve to tako jednostavno, zašto ne može biti jednostavno iskazano? Pa, izgleda da nam je potrebno mnogo ubeđivanja. Ključevi za promenu nisu dovoljni, potreban nam je kulturni okvir u koji bismo ih postavili - sistemi verovanja, mape, objašnjenja koja će nam omogućiti da raširimo koverat stvarnosti da bismo u njega smestili nove ideje i opažanja. Tako tragamo za znanjem kroz knjige, knjige i još knjiga, dok postaje sve jasnije da su nam odgovori nadohvat ruke. Ulazeći na kapiju označenu sa "okultno", naći ćemo se u lavirintu koji nudi pakovanje za svačiji ukus, od petparačkih romana o "misterioznim fenomenima" do ozbiljnih magijskih knjiga. Većina ljudi izabere oblast koja im izgleda najzanimljivije i uključi se više ili manje u nju. Prvi stadijum istraživanja je, najčešće, čitanje. Sledeći je praksa, obično u okvirima nekog od brojnih ezoteričnih sistema znanja. Treći stadijum predstavlja zalaženje van ovih okvira- u procepe koji su obično neprivlačni i iznad svega rizični. Za mene, okultno je fascinantan predmet jer crpi znanja iz prošlosti i pokušava da napravi spoj sa novim otkrićima nauke i tehnologije, kao i sa umetnošću, filozofijom i društvenim razvitkom. Okultne prakse (nadam se) vuku jedinku da pogleda u sebe, ali i društvenu uslovljenost i strukture verovanja koje prihvata. Istovremeno, okultne prakse mogu da ohrabre pojedinca da pogleda svet oko sebe, da vidi šta se događa i šta (ako išta) može da učini da to promeni. One su mesto susreta današnje kulturološke panorame u kojem se svi putevi istraživanja mogu sresti, spojiti i proizvesti novu sintezu. Čvor u kome ideje trnsformišu kako jedna drugu tako i individue koje ih nose. Okultizam, u više no jednom smislu, predstavlja put za prevazilaženje ograničenja dogovorne stvarnosti. Neki od ovih puteva su dobro obeleženi i, nasuprot prividnom sjaju, vode u ćorsokak. Tražeći ono što je "skriveno" od nas, otkrivamo da nas magija vodi natrag ka sebi samima i osnovama naših odnosa sa drugima i svetom oko sebe; da su zaista zanosne misterije - one sa kojima svakodnevno živimo, na nesvesnom nivou, one koje uzimamo zdravo za gotovo. Za mene je potencijal okultizma manje u dostizanju duhovnosti, a više u dostizanju smelosti. Najveći deo života provodimo u otuđenom svetu stvari i predmeta. Magija nam pomaže da pokušamo da stvorimo dijalektički svet procesa - u kome se pre poštuje razumevanje nego objašnjavanje, u kome se različitosti prihvataju, a ne prikrivaju. Okultno može da ponudi ključeve samorazumevanja, ali volja da to učinimo mora biti naša. Inače okultno postaje samo još jedna scena na kojoj nastavljamo da igramo iste igre moći i kontrole - "biti u pravu", "osvetiti se", "biti stručnjak", "biti bolji od". Budite sigurni da je okultno prožeto istim rečima-virusima kao i ostatak naše kulture, kao što se jasno vidi iz ubrzanog rasta potrošačke duhovnosti. "Popularni" okultizam ne osporava ništa. Ozbiljni okultizam osporava dogovornu stvarnost tražeći od nas da se suočimo sa svojim tabuima i strahovima. Ne da bismo ih odagnali ili racionalizovali, već da bismo shvatili moć ovih "čudovišnih duša" i na taj način im omogućili da napreduju. Ovo je težak i zahtevan zadatak, tim pre što je, mada esencijalan deo okultnog razvoja, mitologizovan i označen kao na neki način "zlokoban". Naše društvo je zaključalo svoje zajedničke demone u mračni podrum. Oni su odgovorili satruljujući temelje i povremeno plaveći ulice otpadom. Magija i misticizam su dva pola dejstva u okviru okultnog. Magija je put akcije-u-realnosti. Odatle izraz "Čini što ti je Volja". Magija označava RAD. Misticizam, s druge strane, vezuje se više za prevazilaženje stvarnosti, ili postizanje nultih stanja prosvetljenja. Oni se, međutim, međusobno ne isključuju. Misticizam, ipak, često zahteva duhovnu dimenziju iskustva, dok savremena magija postaje sve više zainteresovana za svet kakvim ga doživljavamo, ne kakav bismo voleli da bude. Napokon, mapa ne čini teritoriju. Možemo stvarati privremena ostrva reda pomoću kojih ćemo se usredsrediti na određeni deo našeg iskustva, ali u stvarnom svetu najveći deo našeg iskustva izložen je uslovima haotičnog terena. Možemo tragati za "dokazima" velikog plana koji stoji iza svega, ali šta ćemo sa mogućnošću da on ne postoji. Zašto, uostalom, moramo da potpuno objasnimo svet? Sam Princip Neizvesnosti dobija status tabua i, da bismo ga izgnali, tražimo značenje kroz skrhane ostatke proteklih kultura, lavirinte izgubljenih bogova i tajna znanja, dok znamo, duboko u sebi, da znanje sâmo ne može ispuniti prazninu u našim srcima, da mudrost dolazi iz iskustva i svesne primene učenja i uvida. Okultizam nam daje vezu sa prošlošću, ali nas takođe podseća da se sadašnjost neprestano menja i da jedinke učestvuju u stvaranju sopstvene budućnosti. Pitanja kojima se okultizam bavi menjaju se sa napretkom društva, kako otkrivamo nove ideje šta bismo mogli da postanemo. Upravo stalna transformacija i diversifikacija savremenog okultizma daju mu njegov postmodernistički prizvuk - nepresatano se stvaraju novi magijski sistemi i raznolikosti. Sva ograničenja se odbacuju i današnji magičari se podjednako interesuju za nove primene visokih tehnologija koliko i za tradicionalne magijske alate. Pogledajte rast "proročanske" izvođačke umetnosti, direktno inspirisane šamanističkim tehnikama kao što su zadržavanje, probadanje delova tela i stanja transa. Umetnici se vraćaju šamanističkim praksama, a s druge strane, savremeni magičari se često bave nekakvim umetničkim poduhvatima, bilo to pisanje, slikanje, muzika ili stvaranje multimedije uz pomoć kompjutera. Važan deo magijskog procesa predstavlja "uzemljavanje" ideja i bljeskova prosvetljenja u dogovornu stvarnost, tako da mogu biti odaslani i ostavljeni drugima kao putokazi za njihov sopstveni napredak. Savremeni okultizam se tako može okarakterisati kao vežba u pravljenju kolaža. Ovo je doba magije, u kome se stvarnošću može manipulisati, izokrenuti je, upotrebiti za razonodu ili je srušiti radi zabave, profita i kontrole. Čak i naši odabrani putevi za beg hrane zver. Otvarajući novi roman, koji miriše na sveže stranice, udobno se zavaljujem i udubljujem u herojsku priču ispripovedanu vrcavim jezikom i odštampanu čistim, jasnim fontovima. Šetam niz ulicu u sumrak, koračam pun osećaja svrhe, sa naočarima za sunce pod uglom za maksimalno pokrivanje terena. Sa prozora utrčava zvuk teškog basa, popraćen oštrom gitarom. Zvuci, ulica, sumrak i cvike stvaraju složenu sliku i ja shvatam da se nalazim u filmu. Kao i većina sadašnjih filmova, ima dobru scenografiju i lude specijalne efekte ali je scenario šupalj. Želja. Sve težnje i želje se pažljivo pakuju i smeštaju na police za prodaju robe. Čak i najneustrašiviji psihonaut mora na kraju, izgleda, da izađe na tržište. Upakovane stvarnosti se odmeravaju, vrebajući što bolje mesto. Imaš tek toliko vremena koje možeš da posvetiš određenom stilu. Dakle, šta ćeš izabrati? Jedini stabilan princip je zadovoljstvo - šta god da te pali, kakva god da su ti opravdanja, uzvišena ili ne. Težimo najjednostavnijim rešenjima - verovanja iz kesice, stereotipi, ideali u pakovanjima za poneti. Hitro sipani u naše umove, učvršćeni korz društveno uslovljavanje i svakodnevno i ostalo iskustvo, oni stvaraju temelj na kojem gradimo svetle gradove sopstva, snova i ideala. Što je belji grad, to je dublja i zamršenija kanalizacija na kojoj počiva. Ništa nas ne ohrabruje da potražimo "kompletnu sliku", osim ustaljenih puteva "-izama" i "-ista", gde se mašta hrani kroz kapije logike, pažljivo odabranim i našminkanim materijalom. Potraga za "kompletnom slikom" priziva slike panike... paranoje ili drugih oblika socijalizovanog ludila, kod kojih naše slabašne odbrambene strategije padaju pod informacionim preopterećenjem. Ako hoćeš da nazreš kompletnu sliku, bolje stavi naočare za sunce ili, još bolje naočnjake za konje. Stvarnost greši; molimo, ne podešavajte svoj um. Svi smo uključeni u evoluciju zveri, kako pasivno tako i aktivno. Pasivno tako što posmatramo šta nam se događa, a aktivno tako što učestvujemo, na mnogo načina, u stalnoj refleksiji i pojačavanju simbola i slika koji se nalaze svuda oko nas. I u našim glavama i vrebajući na svakom koraku teritorije da napadnu i zaokupe naša čula. Stvarnost postaje more snova u kome svaki pojedinac ili grupa mogu da podignu ostrvo od slika, simbola, skupa verovanja i viralnih ideja. Ovo je kraljevstvo magičara, sposobnih da vešto manipulišu slikama, naizgled bez ikakvog napora. Neki su veoma viđeni, kao poznate ličnosti, ljubimci medija, hodajuće cifre za projekciju i pojačavanje harizmatske moći. Najuspešniji su adepti nevidljivog. Ne toliko skriveni majstori sa Tibeta, koliko oni koji mogu direktno da se uključe u Duboki (podsvesni) Um - oni koji povlače konce a da mi toga nismo svesni. Lutkari unutrašnjeg pozorišta uma. Ubacujući reč ovde, frazu onde. Tačkica na našem ekranu i nestali su. Umetnost oponaša život. U unutrašnjem pozorištu isplati se ne biti u centru pažnje, pod budnim okom reflektora. Ne, bolje je biti sa strane, ili najbolje - deo dekora. Ovde su najsmrtonosniji grabljivci oni na koje smo mi (kao publika) navikli. Ako nešto postane poznato, obično se odbaci kao bezazleno, nebitno, ili ga "provalimo". Avaj, kako izgled može da zavara. Sedeći u zadimljenom baru, uz zvuke nagodbi, sastanaka i rege remiksa, koncentrišem se na kutiju Džon Plejer Spešals cigareta. Crno i zlatno prikazuje sliku - sigilizovanu korporativnu želju. Crno vozilo formule jedan projektuje graciozan luk oko sinapse u mom mozgu. Zlatno predstavlja kvalitet. Crno asocira istovremeno na jednostavnost, eleganciju i visoku tehnologiju. Kao kovčeg nekog milijardera, paketić ispunjava vidno polje. Tako obična stvar, a opet ispunjena slikama, asocojacijama, sećanjima. Ikona hiperrealističnosti. Stalno se transformišući, vraćajući vreme i fokus na sebe sa ciklusima povratka mode. Stvarnost postaje virtuelno polje, neprestano se reciklirajući kroz vokmene, video rekordere, kompjuterske slike, televizije i plejbeke. Pre nekog vremena video sam prvi put kompjuterski generisanu beskonačnu animaciju. Par u kopulaciji. Mogao sam da ih usporim ili ubrzam, obrnem njihove pokrete. Zaleđeno parče jebačine, osuđeno na večno nesvršavanje. Iznenada naši sistemi replikacije dobijaju novu dimenziju, brže nego što možemo da napravimo okvir u koji bismo ih smestili. Dok se dejstva digitalnih slika još proučavaju, zaskočila nas je digitalna revolucija. Lila, iluzija, plete svoju mrežu i mi smo uhvaćeni u slikama ispod drugih slika, igrajući po pesmama skrivenim u drugim pesmama, uspavani lažni obećanjima koja vrebaju u drugim porukama. Kao hakeri hiperrealnog moramo da razdvojimo slike, raspletemo mreže, označimo privremene tunele, savladamo nevidljive planine i kliznemo kroz procepe u čvrstim temeljima sveta koji nas obavija. Takva je uloga okultiste u postmodernističkoj kulturi.
Okultizam: postmodernistička perspektiva Živeći u društvu koje se ubrzano transformiše kroz kompjutere, kamkordere i kablovsku televiziju; u kome jedni ljudi hodaju po Mesecu, dok drugi prodaju svoju decu preprodavcima ljudskih organa; u kome se tajne života istražuju kroz manipulaciju DNK, a tuđa smrt prenosi uživo u premijernim tv programima, lako je zapitati se gde je tu mesto "okultnom"? Nema li dovoljno straha i užasa, lepote i čudesa u ovom ludom starom svetu i bez zavirivanja u mračne ćoškove i koketiranja sa "zabranjenim znanjima"? U svetu u kome su politčki "-izmi" preuzeli od religioznih "-izama" posao podjarmljivanja populacije, kome je potrebno više tog istog? Nije li okultno samo bućkuriš polupečenih psiho-bulažnjenja kome se prepuštaju oni kojima je neophodno da opravdaju svoje manjkavosti, nejednakost i intelektualne nedostatke? Šta je uopšte "okultno"? Brz pogled na rečnik nam govori da ovaj termin označava "tajno", "skriveno" ili "natprirodno", što nam ne pomaže mnogo. Uostalom, naše društvo je prepuno tajni; skoro svakoga ko se bavi ekonomijom ili političkim naukama možemo nazvati studentom "okultnog", pošto nas izučavanje funkcionisanja vlada i multinacionalnih kompanija ubrzano vodi u područja koja su zaista "skrivena". Ali to nije ono što uobičajeno svrstavamo pod ovaj termin. Reč "okultno" priziva u nama slike zakukuljenih ili čak golih likova koji skakuću po grobljima ili iza zaključanih vrata; mudrih staraca koji proučavaju prašnjave knjige u trulim bibliotekama; tinejdžere koji se igraju uidža tablama i sabranim delima Klajva Barkera. Predmet "okultnog" pokriva širok niz disciplina, od alhemije do Zena, od duhovnih spekulacija do savijanja escajga. Ono što je nekad bilo "skriveno", ubrzano izlazi na neonsko svetlo savremenog društva, kroz knjige, filmove, video kasete, fanzine, sajmove - sve vidove novih medija masovne komunikacije. Okultne simbole nalazimo u izobilju na omotima ploča, logoima firmi i modnim rekvizitima. Ukratko, postali su roba. Okultisti se ne mogu više pohvaliti specijalizovanim interesovanjem. Sada je to samo još jedna supkultura, još jedna moda. Kao i svaka moda i ova je podložna promenama i prolaznostima. Kao i svaku modu i ovu možeš probati i pokupiti uzgredno znanje o njenim prećutnim verovanjima, vrednostima i pretpostavkama. Kao i svaka moda i ova daje svojim pristalicama osećaj zajedništva nasuprot drugim grupama. Okultizam je, kao predmet istraživanja, možda manje interesantan od samih ljudi koje on privlači. Veliki broj ljudi se upliće u okultno ne zato što želi da istraži "izgubljena znanja" ili razgovara sa demonima, već zato što ih to ispunjava osećanjem povezanosti sa prošlošću. U kulturi u kojoj se vrhovi sadašnjosti utapaju u budućnost brzinom koju je često teško shvatiti, osećanje povezanosti sa prošlim vremenom je u najmanju ruku nejasno. Protivrečnosti post-kapitalističke ere su iscepkale dogovornu realnost do tačke u kojoj otuđenje i bespomoćnost postaju endemijski našoj kulturi. Okultizam nudi alternativu: osećanje povezanosti, možda, sa prošlim vremenom kada je svet bio manje složen, gde su pojedinci bili više u dodiru sa svojom okolinom i imali više kontrole nad sopstvenim životima. Okultizam i njegove discipline teže bavljenju osnovnim pitanjima: "Kuda idem?". "Kako ću stići tamo?", "Koliko ću se usput zabaviti?". Okultizam nudi mogućnosti objašnjenja onoga što nauka nije uspela; otkrivanja sposobnosti koje možda posedujemo a koje prevazilaze naša prihvaćena ograničenja; moći koje možemo upotrebiti da izmenimo sebe i svoj svet. Nauka nema taj kvalitet trajnosti koji okultizam nudi. Nauka se prebrzo menja. Većina nas funkcioniše na nivou stvarnosti koji je postavio Njutn (inače alhemičar), dok čista nauka već počinje da otkriva gde je Ajnštajn pogrešio. Nauka i okultizam su nevoljni partneri u najboljem slučaju. Nauka se uglavnom zasniva na logici, koja podrazumeva univerzalne aksiome. Ovo se pokazalo besprekornim pri građenju mostova i razbijanju atoma, ali ne toliko funkcionalnim kada su u pitanju ljudska bića. Logika je opisno sredstvo, ništa više, i njena ograničenja kada se primenjuje na ljudska bića polako postaju očigledna. Postoji, naravno, parapsihologija, verovatno najkritikovanija oblast nauke u ovom veku, koja nije ništa bliže objašnjenju fenomena koje proučava. Naučnici koji pokušavaju da objasne okultizam jezikom nauke na muci su skoro koliko i okultisti koji pokušavaju da urade to isto. Usvajanje jezika nauke je, međutim, neophodno. Prosto to očekujemo, pogotovu u društvu u kome "nauka" prodaje prašak za veš i ostale proizvode neophodne za život. Nauka daje stvarima pečat autentičnosti na isti način kao i religija. To čak ne mora biti "prava" nauka, dokle god se čini koliko-toliko verodostojnom. Iskrenost verovanja je ovde ključ. Vratite se par vekova unazad i slučajni prolaznik će vam potvrditi da Bogovi postoje i da vas, dok god im se pokoravate, neće opaučiti munjom u glavu. Danas je teško postići takav nivo ubeđenosti, osim ako niste veoma religiozni. Umesto toga, Bogove posmatramo kao metafore, arhetipove, uzore, samoreplikujuća morfogenetska polja itd. Šta više, nema potrebe za ogromnim hramovima, tri hiljade urlajućih vernika i golom devicom na oltaru da bi se zadobila njihova pažnja. Dovoljan je štapić tamjana, jastuk za meditaciju i malo odgovarajuće muzike i opet, neočekivano, nešto divno može da se dogodi. Ovo je, možda, pravo mesto okultnog u savremenom društvu. Naš svet je toliko prepun čudesa da nam ona postaju obična stvar, naročito kada sebe više ne vidimo kao čuda. Krećemo se kroz život zaglušeni bukom mašina i zaslepljeni treptanjem televizora, čula otupljenih od prevelike količine informacija. A opet, sa promenom perspektive, odjednom shvatamo da je svet magičan. Da je čovečanstvo, kako je to Alan Mur (Moore) elokventno rekao, "nepredvidivo više od Hajzenbergovih snova; ilovača u kojoj sile koje sve oblikuju najjasnije ostavljaju svoj trag". Ako je sve to tako jednostavno, zašto ne može biti jednostavno iskazano? Pa, izgleda da nam je potrebno mnogo ubeđivanja. Ključevi za promenu nisu dovoljni, potreban nam je kulturni okvir u koji bismo ih postavili - sistemi verovanja, mape, objašnjenja koja će nam omogućiti da raširimo koverat stvarnosti da bismo u njega smestili nove ideje i opažanja. Tako tragamo za znanjem kroz knjige, knjige i još knjiga, dok postaje sve jasnije da su nam odgovori nadohvat ruke. Ulazeći na kapiju označenu sa "okultno", naći ćemo se u lavirintu koji nudi pakovanje za svačiji ukus, od petparačkih romana o "misterioznim fenomenima" do ozbiljnih magijskih knjiga. Većina ljudi izabere oblast koja im izgleda najzanimljivije i uključi se više ili manje u nju. Prvi stadijum istraživanja je, najčešće, čitanje. Sledeći je praksa, obično u okvirima nekog od brojnih ezoteričnih sistema znanja. Treći stadijum predstavlja zalaženje van ovih okvira- u procepe koji su obično neprivlačni i iznad svega rizični. Za mene, okultno je fascinantan predmet jer crpi znanja iz prošlosti i pokušava da napravi spoj sa novim otkrićima nauke i tehnologije, kao i sa umetnošću, filozofijom i društvenim razvitkom. Okultne prakse (nadam se) vuku jedinku da pogleda u sebe, ali i društvenu uslovljenost i strukture verovanja koje prihvata. Istovremeno, okultne prakse mogu da ohrabre pojedinca da pogleda svet oko sebe, da vidi šta se događa i šta (ako išta) može da učini da to promeni. One su mesto susreta današnje kulturološke panorame u kojem se svi putevi istraživanja mogu sresti, spojiti i proizvesti novu sintezu. Čvor u kome ideje trnsformišu kako jedna drugu tako i individue koje ih nose. Okultizam, u više no jednom smislu, predstavlja put za prevazilaženje ograničenja dogovorne stvarnosti. Neki od ovih puteva su dobro obeleženi i, nasuprot prividnom sjaju, vode u ćorsokak. Tražeći ono što je "skriveno" od nas, otkrivamo da nas magija vodi natrag ka sebi samima i osnovama naših odnosa sa drugima i svetom oko sebe; da su zaista zanosne misterije - one sa kojima svakodnevno živimo, na nesvesnom nivou, one koje uzimamo zdravo za gotovo. Za mene je potencijal okultizma manje u dostizanju duhovnosti, a više u dostizanju smelosti. Najveći deo života provodimo u otuđenom svetu stvari i predmeta. Magija nam pomaže da pokušamo da stvorimo dijalektički svet procesa - u kome se pre poštuje razumevanje nego objašnjavanje, u kome se različitosti prihvataju, a ne prikrivaju. Okultno može da ponudi ključeve samorazumevanja, ali volja da to učinimo mora biti naša. Inače okultno postaje samo još jedna scena na kojoj nastavljamo da igramo iste igre moći i kontrole - "biti u pravu", "osvetiti se", "biti stručnjak", "biti bolji od". Budite sigurni da je okultno prožeto istim rečima-virusima kao i ostatak naše kulture, kao što se jasno vidi iz ubrzanog rasta potrošačke duhovnosti. "Popularni" okultizam ne osporava ništa. Ozbiljni okultizam osporava dogovornu stvarnost tražeći od nas da se suočimo sa svojim tabuima i strahovima. Ne da bismo ih odagnali ili racionalizovali, već da bismo shvatili moć ovih "čudovišnih duša" i na taj način im omogućili da napreduju. Ovo je težak i zahtevan zadatak, tim pre što je, mada esencijalan deo okultnog razvoja, mitologizovan i označen kao na neki način "zlokoban". Naše društvo je zaključalo svoje zajedničke demone u mračni podrum. Oni su odgovorili satruljujući temelje i povremeno plaveći ulice otpadom. Magija i misticizam su dva pola dejstva u okviru okultnog. Magija je put akcije-u-realnosti. Odatle izraz "Čini što ti je Volja". Magija označava RAD. Misticizam, s druge strane, vezuje se više za prevazilaženje stvarnosti, ili postizanje nultih stanja prosvetljenja. Oni se, međutim, međusobno ne isključuju. Misticizam, ipak, često zahteva duhovnu dimenziju iskustva, dok savremena magija postaje sve više zainteresovana za svet kakvim ga doživljavamo, ne kakav bismo voleli da bude. Napokon, mapa ne čini teritoriju. Možemo stvarati privremena ostrva reda pomoću kojih ćemo se usredsrediti na određeni deo našeg iskustva, ali u stvarnom svetu najveći deo našeg iskustva izložen je uslovima haotičnog terena. Možemo tragati za "dokazima" velikog plana koji stoji iza svega, ali šta ćemo sa mogućnošću da on ne postoji. Zašto, uostalom, moramo da potpuno objasnimo svet? Sam Princip Neizvesnosti dobija status tabua i, da bismo ga izgnali, tražimo značenje kroz skrhane ostatke proteklih kultura, lavirinte izgubljenih bogova i tajna znanja, dok znamo, duboko u sebi, da znanje sâmo ne može ispuniti prazninu u našim srcima, da mudrost dolazi iz iskustva i svesne primene učenja i uvida. Okultizam nam daje vezu sa prošlošću, ali nas takođe podseća da se sadašnjost neprestano menja i da jedinke učestvuju u stvaranju sopstvene budućnosti. Pitanja kojima se okultizam bavi menjaju se sa napretkom društva, kako otkrivamo nove ideje šta bismo mogli da postanemo. Upravo stalna transformacija i diversifikacija savremenog okultizma daju mu njegov postmodernistički prizvuk - nepresatano se stvaraju novi magijski sistemi i raznolikosti. Sva ograničenja se odbacuju i današnji magičari se podjednako interesuju za nove primene visokih tehnologija koliko i za tradicionalne magijske alate. Pogledajte rast "proročanske" izvođačke umetnosti, direktno inspirisane šamanističkim tehnikama kao što su zadržavanje, probadanje delova tela i stanja transa. Umetnici se vraćaju šamanističkim praksama, a s druge strane, savremeni magičari se često bave nekakvim umetničkim poduhvatima, bilo to pisanje, slikanje, muzika ili stvaranje multimedije uz pomoć kompjutera. Važan deo magijskog procesa predstavlja "uzemljavanje" ideja i bljeskova prosvetljenja u dogovornu stvarnost, tako da mogu biti odaslani i ostavljeni drugima kao putokazi za njihov sopstveni napredak. Savremeni okultizam se tako može okarakterisati kao vežba u pravljenju kolaža. Ovo je doba magije, u kome se stvarnošću može manipulisati, izokrenuti je, upotrebiti za razonodu ili je srušiti radi zabave, profita i kontrole. Čak i naši odabrani putevi za beg hrane zver. Otvarajući novi roman, koji miriše na sveže stranice, udobno se zavaljujem i udubljujem u herojsku priču ispripovedanu vrcavim jezikom i odštampanu čistim, jasnim fontovima. Šetam niz ulicu u sumrak, koračam pun osećaja svrhe, sa naočarima za sunce pod uglom za maksimalno pokrivanje terena. Sa prozora utrčava zvuk teškog basa, popraćen oštrom gitarom. Zvuci, ulica, sumrak i cvike stvaraju složenu sliku i ja shvatam da se nalazim u filmu. Kao i većina sadašnjih filmova, ima dobru scenografiju i lude specijalne efekte ali je scenario šupalj. Želja. Sve težnje i želje se pažljivo pakuju i smeštaju na police za prodaju robe. Čak i najneustrašiviji psihonaut mora na kraju, izgleda, da izađe na tržište. Upakovane stvarnosti se odmeravaju, vrebajući što bolje mesto. Imaš tek toliko vremena koje možeš da posvetiš određenom stilu. Dakle, šta ćeš izabrati? Jedini stabilan princip je zadovoljstvo - šta god da te pali, kakva god da su ti opravdanja, uzvišena ili ne. Težimo najjednostavnijim rešenjima - verovanja iz kesice, stereotipi, ideali u pakovanjima za poneti. Hitro sipani u naše umove, učvršćeni korz društveno uslovljavanje i svakodnevno i ostalo iskustvo, oni stvaraju temelj na kojem gradimo svetle gradove sopstva, snova i ideala. Što je belji grad, to je dublja i zamršenija kanalizacija na kojoj počiva. Ništa nas ne ohrabruje da potražimo "kompletnu sliku", osim ustaljenih puteva "-izama" i "-ista", gde se mašta hrani kroz kapije logike, pažljivo odabranim i našminkanim materijalom. Potraga za "kompletnom slikom" priziva slike panike... paranoje ili drugih oblika socijalizovanog ludila, kod kojih naše slabašne odbrambene strategije padaju pod informacionim preopterećenjem. Ako hoćeš da nazreš kompletnu sliku, bolje stavi naočare za sunce ili, još bolje naočnjake za konje. Stvarnost greši; molimo, ne podešavajte svoj um. Svi smo uključeni u evoluciju zveri, kako pasivno tako i aktivno. Pasivno tako što posmatramo šta nam se događa, a aktivno tako što učestvujemo, na mnogo načina, u stalnoj refleksiji i pojačavanju simbola i slika koji se nalaze svuda oko nas. I u našim glavama i vrebajući na svakom koraku teritorije da napadnu i zaokupe naša čula. Stvarnost postaje more snova u kome svaki pojedinac ili grupa mogu da podignu ostrvo od slika, simbola, skupa verovanja i viralnih ideja. Ovo je kraljevstvo magičara, sposobnih da vešto manipulišu slikama, naizgled bez ikakvog napora. Neki su veoma viđeni, kao poznate ličnosti, ljubimci medija, hodajuće cifre za projekciju i pojačavanje harizmatske moći. Najuspešniji su adepti nevidljivog. Ne toliko skriveni majstori sa Tibeta, koliko oni koji mogu direktno da se uključe u Duboki (podsvesni) Um - oni koji povlače konce a da mi toga nismo svesni. Lutkari unutrašnjeg pozorišta uma. Ubacujući reč ovde, frazu onde. Tačkica na našem ekranu i nestali su. Umetnost oponaša život. U unutrašnjem pozorištu isplati se ne biti u centru pažnje, pod budnim okom reflektora. Ne, bolje je biti sa strane, ili najbolje - deo dekora. Ovde su najsmrtonosniji grabljivci oni na koje smo mi (kao publika) navikli. Ako nešto postane poznato, obično se odbaci kao bezazleno, nebitno, ili ga "provalimo". Avaj, kako izgled može da zavara. Sedeći u zadimljenom baru, uz zvuke nagodbi, sastanaka i rege remiksa, koncentrišem se na kutiju Džon Plejer Spešals cigareta. Crno i zlatno prikazuje sliku - sigilizovanu korporativnu želju. Crno vozilo formule jedan projektuje graciozan luk oko sinapse u mom mozgu. Zlatno predstavlja kvalitet. Crno asocira istovremeno na jednostavnost, eleganciju i visoku tehnologiju. Kao kovčeg nekog milijardera, paketić ispunjava vidno polje. Tako obična stvar, a opet ispunjena slikama, asocojacijama, sećanjima. Ikona hiperrealističnosti. Stalno se transformišući, vraćajući vreme i fokus na sebe sa ciklusima povratka mode. Stvarnost postaje virtuelno polje, neprestano se reciklirajući kroz vokmene, video rekordere, kompjuterske slike, televizije i plejbeke. Pre nekog vremena video sam prvi put kompjuterski generisanu beskonačnu animaciju. Par u kopulaciji. Mogao sam da ih usporim ili ubrzam, obrnem njihove pokrete. Zaleđeno parče jebačine, osuđeno na večno nesvršavanje. Iznenada naši sistemi replikacije dobijaju novu dimenziju, brže nego što možemo da napravimo okvir u koji bismo ih smestili. Dok se dejstva digitalnih slika još proučavaju, zaskočila nas je digitalna revolucija. Lila, iluzija, plete svoju mrežu i mi smo uhvaćeni u slikama ispod drugih slika, igrajući po pesmama skrivenim u drugim pesmama, uspavani lažni obećanjima koja vrebaju u drugim porukama. Kao hakeri hiperrealnog moramo da razdvojimo slike, raspletemo mreže, označimo privremene tunele, savladamo nevidljive planine i kliznemo kroz procepe u čvrstim temeljima sveta koji nas obavija. Takva je uloga okultiste u postmodernističkoj kulturi.